Prirodno stanje otkriva nam našu Božansku prirodu i postavlja pitanje o čoveku i njegovoj povezanosti s izvorom sreće.
„Meni se čini da vi tugujete zbog uzvišenog stanja koje mi predstoji (odlaska iz tela, nap. lekt.). Nijedno ljudsko biće ne bi trebalo liti suze u trenutku smrti bilo koje osobe. Suze su povezane s Bogom i treba ih prolevati samo za volju Božju, a ne za beznačajne stvari. Trebalo bi prolevati suze radosnice. Tuga nije pravo čovekovo stanje. Zato ne bi trebalo prolevati nikakve suze žalosnice.”
Evo još jednog primera iz našeg svakodnevnog iskustva. Dok čovek ide na pijacu, ako opazi nekoga kako plače, pita ga: „Zašto plačeš?” Ostali prolaznici pitaju ga to isto. Ako je na istoj toj pijaci neki drugi čovek jako dobroga raspoloženja, niko mu ne prilazi da bi ga pitao koji je razlog njegove sreće. Sreća se smatra prirodnim stanjem čoveka. On je traži celo vreme. Žalost nije spojiva s čovekom. Znak čovekove slabosti je dopustiti da ga obuzme žalost. Postajući njenom žrtvom u mnogim životima, čovek postupno biva uvučen u žalost.
Za onoga ko ima čvrstu veru u Boga, nema razloga za žalost. Oni koji popuštaju žalosti su ljudi koji nisu razumeli božansko načelo. Bog je jedan. On se pojavljuje pod različitim imenima i u raznim oblicima. Ne uspevajući prepoznati kako je Bog jedan, ljudi pate od raznih poteškoća. Slave Boga kao Alaha, Budu, Ramu, Krišnu, Isusa i tome slično. Oni su ta imena dobili nakon njihovog silaska u svet i nisu im svojstvena. Imena su od prolazne važnosti.”
Čovek može ostvariti blaženstvo samo kada okrene svoj pogled unutra. Samo bliskost sa Bogom može doneti sreću. Ona se ne može dobiti na drugom mestu, od nekoga drugog.
To je znak neznanja očekivati da će vam neka druga osoba doneti sreću. Buda je bio tužan što su ljudi podložni takvom neznanju. Praktikovao je mnoge duhovne vežbe i došao do određenog zaključka. Odlučio je da ode u Gaju i doživi blaženstvo na svoj način. Pronašao je izvor blaženstva u sebi. Shvatio je da se ono ne može dobiti spolja.
Srce svakog čoveka je prebivalište Boga. Zato svako treba da se dobro brine o njemu i neguje ga kao izvor Božanskog blaženstva.
Satja Sai nam govori, 31/23. poglavlje, 11. maja 1998.
