Članci

Članak gospođe Gite Mohanram iz SAD. Prvi put su Akand bađane organizovali stariji članovi njene porodice 1946. godine u Bangaloru, Indija.

Bio je to mračan period u svetu – Drugi svetski rat je besneo, a Britanci su još uvek vladali Indijom. Ali u jednom malom delu zemlje – selu Putaparti u Andra Pradešu – božanska svetlost Bagavana Šri Satja Sai Babe, Gospoda univerzuma rođenog u ljudskom obliku, sijala je sve sjajnije. Od kada su moj praujak Šri Sešagiri Rao i njegova porodica prvi put posetili Bagavana 1944. godine, veze ljubavi između mladog Avatara i ovih prvih sledbenika brzo su jačale, i ubrzo je postao centar njihovih života. Moji roditelji, dr R.S. Padmanaban i Kamalama, i šira porodica putovali su na naporno trodnevno putovanje iz Bangalora u Putaparti kad god bi mogli, kako bi uživali u blizini Božanstva. Jednom kada bi stigli, sve njihove aktivnosti su se vrtele oko Svamija; pričao bi sa njima, igrao se sa decom, vodio ih sve na obalu reke Čitravati na popodnevne satsange i neprestano ih učio duhovnim istinama kroz svakodnevne događaje. Bađani su brzo postali deo večernje rutine u Pata Mandiramu, i sledbenici su se gubili u melodičnoj namasmarani.

Uvek je bilo teško napustiti voljenog Svamija na kraju svake posete, pa su 1945. godine moji roditelji, porodica moje tetke i šest drugih porodica sledbenika iz Bangalora odlučili da drže svoje bađane četvrtkom uveče, u kućama svakoga od njih, redom. Tih dana su vladali policijski čas i restrikcije, nisu imali telefone za komunikaciju, niti jednostavan pristup vozilima. Ipak, održavali su svoje bađane četvrtkom bez prekida čitavu godinu, često pešačeći kilometrima do kuća jedni drugih po mraku. Krajem te godine, neko je predložio da organizuju 24-časovni bađan kako bi obeležili taj jubilej, uz jednostavan prasad koji bi se služio nakon aratija. Ideja je brzo zaživela i sa oduševljenjem su poslali razglednicu Šri Sešagiri Raou u Putaparti, moleći ga da prenese plan Bagavanu i zatraži Njegovo odobrenje i blagoslov.

Odgovor je stigao povratnom poštom – Bagavan je bio oduševljen idejom i odmah je izjavio da će ne samo blagosloviti događaj, već će lično prisustvovati! Pa, to je bilo više nego što su se nadali! Uznemirena, ćerka Šri Sešagiri Raoa, moja tetka Sunderama, pokušala je da pronađe finu liniju između cenjenja Bagavanovog entuzijazma i govorenja “ne dolazi!” Gospodu univerzuma! Pisala je nazad svom ocu: “Nećemo moći da se pobrinemo za Svamija kako treba, mesto je malo, nemamo vozilo da Ga prevezemo ovde…” Ubrzo nakon što je razglednica poslata, primili su telegram od Šri Sešagiri Raoa koji je glasio: “Dolazimo!”

I tako je Svami stigao par nedelja pre planiranog dvadesetčetvoročasovnog bađana u februaru 1946. godine i sa oduševljenjem učestvovao u svakom aspektu priprema. Mala grupa vernika organizovala je oltar i dekoraciju, i sakupili su zalihe pirinča kako bi napravili prasadam (sveti obrok) koji bi označio kraj događaja. Svami je bio toliko važan deo priprema da nijednom verniku nije palo na pamet da bi im trebala njegova fotografija na bini sve do dana samog događaja – svi su jednostavno pretpostavili da će sedeti na svom prestolu da primi njihove bađane!

Dan Akand (neprekidnog) bađana osvanuo je, a pripreme su bile skoro završene. Iznenada su počeli da stižu nepoznati ljudi, porodica za porodicom, svi pitajući: „Da li se ovde održava Akand bađan?“ „Da“, odgovorila je moja tetka, „ali ko ste vi i zašto ste došli?“ „Oh, Svami nam je došao u san i rekao nam da dođemo i učestvujemo u ovom divnom događaju!“ Kako je sve više ljudi pristizalo, neki čak iz dalekog Čenaja i Majsura, moje tetke su postajale sve nervoznije! Gledale su u sve veće okupljanje s nevericom i brinule se kako će sve nahraniti s ograničenim resursima koje su imali.

Nekoliko mojih rođaka je bilo starije od Svamija, i par mojih tetki, uprkos svojoj apsolutnoj odanosti Njemu, obraćalo mu se sa bliskošću i povremeno ga čak i grdilo! Jedna posebno, Savitrama, prišla je Svamiju i počela da ga kori: „Ko te je pitao da dovedeš sve ove ljude? Kako ćemo ih nahraniti? Bolje da odmah dođeš u kuhinju i kažeš ‘akšaja’ [uvek puna] za sve lonce! Inače će naše manam [samopoštovanje] biti izgubljeno!“

Svami je pokušao da je smiri, tiho govoreći: „Savitrama, ne brini. Ovo su sve moji vernici, i došli su zato što sam ih ja pozvao. Imaćete dovoljno, ne brini.“ Ali ona nije prihvatala njegova objašnjenja: „Ne, Svami, moraš da dođeš i kažeš ‘akšaja!’“ I tako, uhvativši ga za ruku, povukla ga je do kuhinje i dala mu dva kokosa da razbije! On je to učinio, poprskavši kokosovom vodom lonce s pongalom, i rekao „Akšajam, akšajam, akšajam“. Okrenuo se Savitrami: „Srećna, Savitrama?“ „Da, Svami“, rekla je, osmehujući se.

I tako, prvi Akand bađan započeo je u 10:30 i trajao u blaženstvu narednih 24 sata. Svami je bio prisutan mnogo sati, a vernici su zadivili sve svojim muzičkim izlivima ljubavi i odanosti. Na kraju, stariji su s poštovanjem izveli mahamangalarati mladom Gospodu, a moje tetke su počele da dele prasadam okupljenom mnoštvu. Žene su služile prasadam… i služile još… i još… i to je trajalo i trajalo! Iako su bađani završili sredinom jutra, deljenje prasadama se produžilo u popodnevne sate, zatim uveče, i u noć. Čuvši da se besplatno deli hrana, okolni seljani su počeli da dolaze kako bi učestvovali, a moje tetke i oni koji su im pomagali da služe, postajali su sve umorniji.

Na kraju, iscrpljena i pokajničkog izraza, jedna od mojih tetki stigla je do naše kuće, gde je moj otac doveo Svamija, i zamolila ga da zaustavi neprekidni tok pongala. Svami se pretvarao da je iznenađen: „Šta? Prvo kažeš da želiš da to učinim akšajam, a sada želiš da to zaustavim?!“ „Ne, molim te, Svami, jako smo umorni, molim te zaustavi.“ Nakon što ih je još malo zadirkivao, Svami je na kraju pristao i lonac je konačno ostao prazan od pongala! Na taj način, Svami nam je, na svoj nenadmašan i ljubazan način, jasno pokazao da je važno tražiti od Boga prave stvari i verovati da je Njegov plan najbolji!

Umorni, ali trijumfalni zbog uspeha svog Akand bađana , mala grupa vernika odlučila je da ponovi događaj svake godine. I narednih 28 godina, sa velikom posvećenošću, činili su upravo to. Svami, posebno vođen ljubavlju prema mojim roditeljima, prisustvovao je i učestvovao u svim događajima osim tri. Svake godine, na očev zahtev, Svami bi odredio datum za Akand bađan. U odgovarajuće vreme, moj otac, brat Pritvi, tetka Sunderama, a kasnijih godina i ja, putovali bismo u Putaparti kako bismo formalno doveli Svamija u Bangalore našim kolima, obično dan pre nego što bađan počne. Ostajao bi u našem domu – kakva bi to radost bila kada bi Gospod stigao! – a moj otac ili brat bi vozili Svamija do mesta gde se održavaju bađani, i vraćali ga kući u vreme obroka ili kada bi želeli da odmori. Iako su bili angažovani kuvari da pripremaju obroke za veliku grupu porodice i prijatelja koji bi se okupili u našoj kući, i da pripreme prasadam na mestu bađana, moja majka bi lično kuvala za Svamija i služila mu obroke svojim rukama. Tokom tih dragocenih dana, koji su postajali sve češći dok je Svami provodio više vremena u Bangaloreu i osnovao svoj ašram u Vajtfildu, Svami je bio naš stalni Božanski saputnik, vodič, guru i prijatelj, najvažniji član porodice. Kada se osvrnem na te divne trenutke i mnoge uzvišene istine i praktične lekcije koje nas je Svami učio svojim primerom i učenjem, ponovo shvatam da je Njegov život zaista bio Njegova poruka.

Godine 1974, govoreći u Lalbagh Golden Jubilee Hall-u u Bangaloreu, nakon 25. Akand bađana kojem je lično prisustvovao, Svami je rekao da ovaj važni događaj treba da postane svetski. S ljubavlju je rekao vernim poklonicima koji su ga započeli: „Svetiljka koju ste zapalili i negovali, sada će se proširiti na ceo svet!“

-----

Vežbaj tišinu, jer se Božji glas može čuti u predelu tvog srca samo kada je jezik, kao i unutrašnja oluja, utišana, a talasi uma umireni. Neće biti iskušenja da drugi viču dok im se obraćaš šapatom. Podesi nivo tona sam: što je niže moguće, ali dovoljno visoko da dosegne najudaljenije granice kruga kome se obraćaš. Čuvaj zvuk, jer je to blago elementa etra (akaša), emanacija samog Boga. Razum može prevladati samo kada su argumenti izneseni bez podsticanja zvuka. Tišina je govor duhovnog tragaoca. Blag govor je izraz istinske ljubavi. Mržnja vrišti; strah cvili; umišljenost trubi; ali ljubav peva uspavanke, ona umiruje, leči. Vežbaj vokabular ljubavi; oduči se jeziku mržnje i prezira.

Šri Satja Sai Baba