Na dan rođenja Majke Išvarame, sa zahvalnošću i poštovanjem prisećamo se njenog saosećajnog srca koje je oblikovalo Putaparti u ono što je danas. Njen život, ispunjen tihim razumevanjem i brigom za druge, bio je nadahnuće za delo Satje Sai Babe koje je preoblikovalo živote miliona. Ovaj tekst je posvećen njenoj mudrosti, jednostavnosti i tihom vođstvu koje je započelo talas nesebičnog služenja širom sveta.
Svaka osoba ima četiri gurua (učitelja) u ovom svetu. Vede proglašavaju: „Mātr̥ devo bava, pitr̥ devo bava, āčārja devo bava, atiti devo bava“, što znači: majka, otac, učitelj i gost treba da se poštuju kao božanski. Od svih njih, majka je prvi i najvažniji guru.
U majčinim poukama krije se više unutrašnjih značenja. Istinski učenik je onaj koji pažljivo i posvećeno sledi majčina uputstva. Iako majka može delovati kao obična osoba, kada se dublje razmotri ono što nas uči, uviđamo da je ona veliki učitelj. Međutim, oni koji nisu na duhovnom putu često sve to shvataju olako.
Jednom prilikom, majka Išvarama se vraćala s reke Čitravati sa sudom punim vode. Pored nje je hodala starija žena koja se s mukom kretala, ne mogavši da izdrži težinu posude. Išvarama je upitala:
„Majko, teško ti je da nosiš ovu punu posudu?“
Starica, znojna i iscrpljena, odgovori:
„Da, majko! Teško mi je da je nosim na toliku udaljenost, ali nemam decu da mi pomognu. Svaki dan sama nosim ovu posudu s vodom.“
Ove reči bola duboko su se urezale u Išvaramin um. Hodajući dalje, ugledala je dečaka koji je u jednoj ruci držao tablu i olovku, a oko vrata torbu punu knjiga. Bio je umoran, ali je morao da nastavi put ka školi u Bukapatnamu. Išvarama ga upita:
„Sinko, zašto nosiš sve te knjige?“
Dečak joj odgovori:
„Majko, nosim ih da bih mogao da zapisujem ono što me učitelji uče.“
Išvarama je i ovo zapamtila. Kasnije je srela slabu i krhku ženu koja je nosila bebu na ramenima, idući ka Bukpatnamu. Ponovo je upitala:
„Izgledaš iscrpljeno. Zašto ideš tako daleko s detetom?“
Žena joj odgovori:
„Majko, šta da radim? U našem selu nema doktora. Dete mi ima prehladu i temperaturu. Moram da ga vodim u bolnicu u Bukapatnam.“
I ova scena ostavila je dubok utisak na Išvaramu...
Satja Sai je, prema željama svoje majke, preduzeo brojne aktivnosti za dobrobit zajednice u Puttaparthiju, kao što su izgradnja stambenih kuća za siromašne, obrazovanje njihove dece, obezbeđivanje pijaće vode za meštane i drugo. Ono što je majka tada izgovorila bile su male želje. Međutim, vremenom su te želje prerasle u ogromne projekte i ušle u istoriju.
Majka Išvarama bila je veoma srećna zbog velikog služenja koje je Svami pružio seljanima. S izrazom zadovoljstva rekla je:
„Dragi sine! Izgradio si kuće za siromašne, rešio si problem pijaće vode u selu, obezbedio si struju za selo koje je bilo u tami. Ne samo to, izgradio si i školu i bolnicu. Ispunio si sve moje želje.“
Bila je neizmerno srećna što je njen sin preduzeo i ostvario takve velike zadatke. Obično je govorila ženama koje su bile okupljene oko nje:
„Zamolila sam Svamija da izgradi malu školu u selu Putaparti. A on je na tom mestu osnovao veliku obrazovnu ustanovu.“
Tako su se skromne želje majke na kraju pretvorile u velike projekte koji su doneli ogromnu dobrobit čitavom čovečanstvu.
Ono što danas zemlji najviše treba jesu deca koja slede učenja svojih majki. Učenja majki mogu izgledati jednostavno i beznačajno; ali vremenom donose veliku sreću.
Satja Sai govori, 6. maj 2004.
