Inspiriši se

Izvor: Božanski govor, 23. novembar 1983.

Prahłada je, kako nam kazuje Bhagavata, bio čvrsto utemeljen u veri u Gospoda Narajanu i Njegovu univerzalnu, apsolutnu stvarnost. Njegov otac, Hiranjakašipu, bio je, međutim, privučen spoljašnjim oblicima i ograničavajućim imenima. Zato je Prahłada bio ispunjen anandom (blaženstvom), bez obzira na to gde se nalazio i u kakvim se okolnostima zatekao. Hiranjakašipu je, pak, uvek bio zabrinut i teskoban, zarobljen u mnoštvu imena i oblika. Oni koji su ispunjeni blaženstvom poput Prahlade zrače aurom i svetlošću na licu. Ljudi osećaju radost gledajući ih i žele ponovo da dožive taj osećaj. Lica zabrinutih i anksioznih, naprotiv, prenose iste osećaje i na druge. Osim toga, istinska radost donosi snagu, dok je teskoba oduzima. Prava radost ne može se steći naporom, stvoriti veštački ili održati voljno. Nijedna duhovna praksa (sadhana) ne može propisati način za postizanje anande, jer čovek je već oličenje anande! Međutim, pošto nije prepoznao sopstvenu suštinu, traži blaženstvo izvan sebe, u objektima koji ga okružuju. Onima koji su spoznali da su večni, istiniti i čisti Atma, ananda je uvek dostupna.