Ljudske vrednosti i organizacija

Prašanti Nilajam, 13. januar 1992.

Utelovljenja božanske ljubavi!

Celi svet predstavlja kombinaciju uma i materije. Čovek nije u stanju da spozna to i verujući da je on iznad toga, zaboravio je svoju pravu prirodu. Kada postavimo pitanje – šta se podrazumeva pod onim što je materijalno, kažu da nije važno što oni to ne razumeju. Na pitanje šta je materija, oni odgovaraju da to nije važno! (Igra reči u engleskom jeziku – matter = materija, matter = važno, od značaja). Na pitanje šta je um, oni odgovaraju da to nije važno! (Igra reči u engleskom jeziku mind = um, does not mind = ne smatrati važnim). Oni kažu da nam nije potrebno  da to znamo. Priroda predstavlja kombinaciju to dvoje. Kada spoznate istinu o tome šta je um i šta je materija, možete jasno da razumete ljudsku prirodu. Svet je izraz Božje volje, sve što je stvoreno je izraz Božje volje. To se naziva priroda (prakriti). Svako ko je rođen u prirodi (prakriti) trebalo bi da razume prirodu božanskosti. Čovek bi trebalo da izražava božanskost u svoj njenoj punoći. U ovom svetu sve ima svoju vrednost. Vrednost soli leži u njenoj slanosti. Vrednost šećera leži u njegovoj slatkoći. Vrednost vatre leži u njenoj sposobnosti gorenja. Slično tome, sve ima svoju vrednost. Ako je to tako, kako onda čovek može da bude bezvredan?

Odgovor na to pitanje može da se objasni malim primerom. Sumitra je, nakon što bi položila Lakšmanu i Šatrugnu u kolevku, običavala da ih uspavljuje. Međutim, deca su uvek stvarala galamu i nisu prestajala da plaču, čak i onda kad bi majka upotrebila mantre i jantre (mistične dijagrame). Odlučila je da se posavetuje s mudracem Vasištom i da od njega dozna razlog za to.

„Dragi učitelju (guruđi), ovo dvoje dece ne žele ni da jedu ni da piju, već plaču sve vreme. Boluju li od neke bolesti?“, molećivim glasom je Sumitra zatražila odgovor. Koristeći božansko viđenje Vasišta je rekao: „Lakšmanu bi trebalo staviti da legne pored Rame, a Šatrugnu pored Barate, tada će deca biti dobro.“

Sledeći Vasiština uputstva, majka je u skladu s tim stavila na spavanje svoju decu. Istog trenutka Lakšmana i Šatrugna su prestali da plaču i počeli su da se smeškaju. Sumitra je time bila iznenađena. Molila se svom božanskom učitelju (guru) da joj otkrije tajnu te promene. Učitelj joj je objasnio da kada se iskra sjedini s biti iz koje je potekla, nastaje blaženstvo.

Lakšmana je iskra koja je potekla od Rame. Šatrugna je iskra koja je potekla iz Barate. Vasišta je podelio božanski napitak (pajas) trima kraljicama, Kausaliji, Kaikeji i Sumitri u tri odvojene posudice. Kausalija, budući da je bila najstarija, imala je tu povlasticu da njen sin bude okrunjen. Istovremeno je kralj Dašarata prilikom venčanja s Kaikeji, kćeri kralja Kaikeje, svojoj mladoj dao obećanje da će njen prvorođeni sin da bude okrunjen za kralja. Dakle, i sin kojeg je rodila Kaikeji, takođe je imao pravo da postane kralj. Ali, između njih se našla Sumitra. Osećala je da će njena deca morati da služe onom koji postane kralj, bilo da se radi o Kausalijinom ili Kaikejinom sinu. Zbog toga je odbila da uzme napitak (pajas). Nakon što se okupala, uzela je posudu s napitkom i počela o njemu da razmišlja. U tom trenutku je sleteo orao i oteo joj posudu. Sumitra se o tome poverila Kausaliji i Kaikeji. Kausalija je rekla Sumitri da nije smela tako nesmotreno da se ponaša, zbog toga što je napitak (pajas) bio Božji dar, i ne želeći da bude zbog toga strogo ukorena, dve kraljice, Kausalija i Kaikeji, dale su Sumitri  deo napitka iz svojih posudica. Iz dara, kojeg je sa Sumitrom podelila Kausalija, rođen je Lakšmana, dok je Šatrugna rođen iz dela kojeg je Kaikeji podelila sa Sumitrom. Na taj način je iz dela napitka (pajas) kojeg su Kausalija i Kaikeji podarile Sumitri rođeno dvoje dece.

Ovo nam je poslužilo da bismo objasnili činjenicu da će iskra koja je potekla iz jedne biti biti srećna samo kada se stopi s izvorom iz kojeg je potekla.

Slično tome, ni mi ne možemo da postignemo mir sve dok se ne vratimo i ne sjedinimo s izvorom iz kojeg smo potekli. Odakle smo potekli? Pojedinac je potekao iz društva, društvo je poteklo iz zemlje, zemlja je potekla iz univerzuma. Ceo univerzum je stvorio Bog. Univerzum je potekao od Stvoritelja. Zbog toga svaki pojedinac mora da putuje natrag svom Stvoritelju i tek tada može da shvati tajnu života i dosegne njegovu punoću. Nema nikakve koristi od toga da pojedinac provodi vreme u društvu ili u univerzumu bez nastojanja da dosegne Stvoritelja. Semenka će proklijati u izdanak. Isto tako će mladica razviti prve listove. Svaka semenka će s vremenom da podari pupoljak koji će da se rascveta. Različita razdoblja u rastu i cvetanju pohranjena su u semenki, izdanku, trnju, listovima i tako dalje. Slično tome, za sve što je stvoreno semenka je Bog. Iz te semenke, od Boga, proizašlo je mnogo osobina. Nastalo je trnje u vidu vezanosti (raga) i mržnje (dveša). Semenka u svojoj punoći procvetaće cvetom bitka-svesti-blaženstva (sačidananda). Njegovo srce je cvet. Njegov um je cvet. Njegovi osećaji su cvetovi. Zbog toga je čovek oblik božanske iskre. Čovekova svest jeste Božja volja. Sva fizička i mentalna energija su oblici bitka-svesti-blaženstva (sačidananda). Zbog toga su sve čovekove odluke (sankalpa) ujedno i božanske odluke (sankalpa). To se naziva savešću (prerana). Mnogi ljudi je nazivaju svedokom (sakšibuta). Ona je svedok božanskosti. To je ljubav. Prvo što potiče od čoveka je ljubav. On započinje da voli svoju majku, oca, braću, sestre, rođake, prijatelje i prirodu (prakriti). Slično tome i život započinje s ljubavlju. Ista ta ljubav se širi putem naših reči, dela i misli. Šankara je tu ljubav širio kao nedvojstvo (advaita). To ne-dvojstvo mnogi ne mogu da razumeju. Šećerna trska ima mnogo izdanaka i ima nekoliko članaka. Iako ima izdanke i članke, njena slatkoća takve izdanke i članke ne poznaje. Trska je podjednako slatka celom svojom stabljikom. Slično tome, objašnjavao je Šankara, slatkoća ljubavi koja proizilazi iz našeg života je veliko i jedinstveno načelo koje se nalazi na izvoru svakog bića. Šankara je širio tu filozofiju nedvojstva i postavio temeljno načelo svega živućeg, a to načelo je jedno za sve i svakoga - ljubav.

Pošto laici, svetovni ljudi, ne mogu to da razumeju, a da bi im se to načelo približilo i pojasnilo, Ramanuja ga je obrazložio na drugačiji način. Nakon što smo istisnuli sok iz šećerne trske i preradili ga u šećer, taj šećer ćemo mešati s raznim drugim materijalima. Sve što pomešamo sa šećerom postaje slatko. Slično tome, u svim našim delima i osećajima, ako u njih umešamo božanskost, otkrićemo da su slatki i sveti. Kao što je Ramanuja objasnio nedvojstvo (advaita) na poseban način, to tumačenje je postalo poznato kao uslovno nedvojstvo (višištadvaita). Šankara i Ramanuja su objasnili prirodu božanskosti. Jedan ju je nazvao sokom šećerne trske, a drugi šećerom pomešanim s brašnom. Prvi osećaj koji je od nas potekao je ljubav. Ista ta ljubav izražava se na mnogo različitih načina.

Odraz i iskra koji su potekli iz ljubavi nazivaju se istina. Ista ljubav kada se izražava kroz delo naziva se ispravno delovanje (darma). Kada o toj ljubavi razmišljamo, tada um dostiže najveći mir. Kada pokušavamo da ispitamo odakle ta ljubav izvire i razumemo njen izvor, tada spoznajemo veliko načelo nenasilja. Ljubav koja je prisutna u svakom je zaista božanska energija koja je svemu prirođena. Kada postane svestan tog načela, čovek će razumeti načelo nenasilja. Zbog toga, nevidljiva struja koja se provlači kroz istinu (satja), ispravno delovanje (darma), mir (šanti) i nenasilje (ahimsa) je samo i jedino ljubav (prema). Gde možete da pronađete istinu, ispravnost, mir i nenasilje bez ljubavi? Istina (satja) je oblik Gospoda. Ljubav je nevidljiva struja i zbog toga je nije moguće videti. Ta nevidljiva struja ljubavi izražena rečima naziva se istina. Istina je Bog. U Vedama je zapisano: „Na temeljima istine izgrađeni su zidovi ispravnosti. Istina nije s druge strane ispravnosti“. Kada se čvrsto držimo istine i ispravnosti, tada u potpunosti možemo da iskusimo mir. Onaj ko je osetio taj mir nikada neće delovati nasiljem. Zbog toga su ovo najvažnije vrednosti koje bi čovek trebalo da poštuje i sledi.

Ljudskost leži u jedinstvu reči, dela i misli. Često se kaže da je čovek pravi predmet istraživanja čovečanstva. Čovek predstavlja jedinstvo misli, reči i dela. Međutim, kod čoveka ne nailazimo na to jedinstvo. U društvu se vrednosti poput istine (satja), ispravnosti (darma), mira (šanti) i ljubavi (prema) ismejavaju.

Šta je istina? Mi mislimo da je istina izveštavanje o onome što smo videli, što smo rekli, što smo čuli. To nije vrednost istine. Istina nema nikakvih ograničenja vremena i prostora. Svim zemljama, svim klimatskim područjima, svim vremenskim područjima, za sve i za svakoga istina je ista. Istina je nepromenljiva. Istina je samo jedna, ne postoje dve istine. Samo uz pomoć te istine možemo da postignemo uspeh. Zbog toga Vede objavljuju: „Istina je jedna, ne postoje dve istine, iako se pojavljuje u mnogim oblicima“.

Kada broj jedan smestimo na jednu stranu, a broj devet s druge strane i upitamo dete koji je broj veći, dete će da pokaže na broj devet. To nije istina. Broj jedan je veći. Jedan plus jedan, plus jedan, ... postaje devet. Broj devet bez te jedinice ne može da postoji. Postoji samo jedno, ali to jedno se izražava na mnogo načina. Jedinstvo u različitosti je božanskost. Zbog toga je istina (satja) nepromenljiva, ali mi tu istinu smeštamo u svetovne okvire i poistovećujemo je sa svetom. Šta se podrazumeva pod istinom (satja)? To je „savest“. Svetovna istina ili materijalna istina odnose se na ono što je učinjeno ili o čemu se razmišlja. Savest je prava istina. Za to postoji mali primer. Lopov se ušunjao u kuću i nešto ukrao. Osumnjičivši ga, policija ga je sledećeg dana uhvatila. Kako bi izbegao kaznu, lopov je rekao: „Nisam nigde išao, ništa nisam ukrao“. Ali njegova savest će uvek da mu govori šta je učinio. Reči su ispunjene neistinom, ali savest uvek govori istinu. Kada ćemo u rečima pronaći istinu? Kada reči slede savest, tada će se pretvoriti u istinu. Zbog istine možemo da naiđemo na mnoge poteškoće. Ali, ne smemo da se upuštamo u neistinu samo da bismo izbegli poteškoće. Moramo govoriti samo istinu. Govoreći neistinu možemo izbeći kaznu. Ali, gledajući malo dalje, ipak ćemo zbog toga biti podložni neprilikama. Zbog toga onaj koji sledi istinu postupa ispravno.

Sledeći istinu upuštamo se u delovanje. Darmu nazivamo ispravnim delovanjem, ispravnošću. To nije njeno pravo značenje. Za darmu samo darmapredstavlja istinu. Ono što je rođeno u istini je darma. Za vatru je njena sposobnost gorenja darma. Kada ne može da gori, ne može da se rasplamsa u vatru, tada predmet gorenja samo pougljeni. Darma šećera je slatkoća. Ako ne postoji slatkoća, ne radi se o šećeru, već samo o prahu. Zbog toga, ono što ne proizilazi iz naše savesti ne može da bude darma. U svemu bi trebalo da sledimo svoju savest. Ako sledite samo svetovnu darmu, ona nikada neće biti postojana. Postoje dve vrste darme: jedna je svetovna darma, a druga ima svoje polazište u božanskosti. Slediti Božju volju je prava darma, lična dužnost (svadarma). „Sva“ značiatmadarma. U Bagavadgiti su objašnjene lična dužnost (svadarma) i tuđa dužnost (paradarma). Lična dužnost (svadarma) ne znači dužnost ratnika (kšatrijadarma), dužnost sveštenika (brahmanadarma), dužnost trgovca (vajšjadarma), dužnost sluge (šudradarma) i tome slično. „Sva“ je poteklo iz atmanaParadarma je dužnost koja se odnosi na telo (dehadarma). Drugim rečima, ono što sledi čula jeparadarma. Ono što sledi savest je svadarma. Uvek bi trebalo da imamo na umu da li je neko delo lična dužnost (svadarma) ili paradarma. Ono što se zanemaruje je svadarma koja je važna za naš život. Za sve je od velikog značaja čistoća srca. Prvo što bi trebalo da imamo na umu: ono  čemu podučavamo druge trebalo bi i sami da sprovodimo. To je prava ljudskost. Danas, u modernim vremenima, bilo da se radi o deci ili odraslima, svi su vrlo znatiželjni, sve posmatraju s hiljadu pari očiju i sve slušaju sa hiljadu pari ušiju. Zbog toga, ako neko s govornice govori o istini (satja), ispravnosti (darma), miru (šanti) i ljubavi (prema), počinju da preispituju u kojoj meri taj koji govori to o čemu govori sprovodi u delo.

Koji je razlog da se danas ne pridržavamo istine, ispravnosti i tako dalje? Iznošenje i reklamiranje tih vrednosti se vrši, a da se one ne sprovode u delo. Mi ne želimo reklamiranje, naša savest mora da bude zadovoljena. Kada to ne možemo da sledimo, tada je suludo da preuzimamo odgovornost. Tada ćemo i mi postati izdajnici vrednosti kao što su istina (satja), ispravnost (darma), mir (šanti) i ljubav (prema). Zbog toga, prvo što bi trebalo da učinimo jeste da sprovodimo te vrednosti u delo, a nakon toga ih reklamiramo. Temelj mora da bude postojan. I ne samo to, ove ljudske vrednosti su takve da ne možemo da ih naučimo od naših učitelja. Njih ne možemo da naučimo iz knjiga. One predstavljaju pravu prirodu svakog pojedinca (svabava). Tu prirodu bi trebalo da izražavamo. Ako se prema njima odnosimo uzimajući svetovna merila, onda nam te vrednosti nikada neće „ući u krv“.

Ljudske vrednosti su sastavni deo svake ćelije u telu, jer u protivnom to telo nije ljudsko. Trebalo bi da razumemo šta je to ljudskost i da je primenjujemo. Na žalost, ljudima su se privrženost (abimana), posesivnost (mamakara) i samoljubivost (ahankara), koje potiču iz ega, uvukli u život. Odakle je proistekla ta posesivnost (mamakara)? Ona je proizašla iz čula, iz tela. Privrženost (abimana) je proizašla iz različitih vrsta veza. Samoljubivost (ahankara), ego je proizašao iz fizičkih i mentalnih osobina, iz bogatstva i slično. Sve troje je po svojoj prirodi svetovno. Svi ste upoznati iz epa Mahabharata o odnosima, o tom osećaju vezanosti, toj privrženosti (abimana). Ona proizilazi iz rodbinskih odnosa (bandutva). Zato je Krišna rekao da sve dok ne napustimo tu privrženost(abimana) ne možemo da pobedimo. Sledite darmu, sledite svoju savest. Nemojte da zalutate na polje privrženosti (abimana). Trebalo bi da razvijete privrženost atmanu (atmabimana), a ne privrženost telu (dehabimana) ili privrženost srodstvu (bandvabimana). Krišna je započeo poučavati Gitu s pozivom da odbacimo tu vezanost srodstvu (bandvabimana). Spoznavši to u potpunosti, Arđuna je rekao: „Ja ću slediti tvoju zapovest“. Zbog toga se privrženost (abimana) i posesivnost (mamakara) odnose na naša čula. Ego proizilazi iz sposobnosti vezanih za spoljašnjost. Koliko dugo on može da opstane? Sve to bi trebalo da odbacimo, ne možemo da pobegnemo od privida sve dok postoji to troje. To troje prikriva pravu ljudskost. Pored toga, postoji još pet omotača koji prikrivaju ljudskost pojedinca.

Tih pet omotača su – omotač kojeg sačinjava hrana (anamajakoša), omotač kojeg sačinjava životna snaga (pranamajakoša), omotač kojeg sačinjava um (manomajakoša), omotač kojeg sačinjava intelekt (viđnamajakoša) i omotač kojeg čini blaženstvo (anandamajakoša). Kroz tih pet omotača oni deluju na tri načina. Telo koje čini pet elemenata izgrađeno je hranom (anamajakoša). To je grubo, materijalno telo. Omotač kojeg čini životna snaga (pranamajakoša), um(manomajakoša) i intelekt (viđnamajakoša) čine suptilno telo. Kada se upustimo u proučavanje omotača kojeg čini blaženstvo (anandamajakoša) videćemo da, iako se naziva blaženstvo (anandamajakoša), on predstavlja kauzalno telo (karanasvarupa). Postoji i nešto veće od toga, a to je veliko blaženstvo (mahananda), proizašlo iz atmana, a nije nastalo od omotača kojeg čini blaženstvo (anandamajakoša). Zbog toga je čovek uvek u blaženstvu (ananda). Mi mislimo da su samo sledbenici duhovnog puta (sadaka) u stanju blaženstva (ananda). Ali to nije istina. U ovom svetu sve je utemeljeno na blaženstvu. Čak i nevernici čeznu za time da budu srećni. Biti u stanju blaženstva znači biti božanski. Bez razumevanja božanskosti koja stoji iza tog blaženstva skloni smo da težimo za spoljašnjom srećom. Prva vrednost je blaženstvo. Da bi se postiglo to blaženstvo, potrebna je ljubav. Ako ne živimo u društvenoj zajednici, u ovom svetu, s tom ljubavlju ne možemo da usvojimo vrednosti istine, ispravnosti i druge. Prvo je potrebno da se ispunimo ljubavlju. To je kao šećer, možete da ga izmešate s bilo kojim drugim sastojkom. Ali sama bit slatkoće u šećeru se sastoji samo od božanskosti. Bez usvajanja ljubavi kao vrednosti ne možemo da razvijemo druge vrednosti. Te vrednosti bi trebalo da živimo, dajući ih za primer onima koji slede te vrednosti. Ako dopustimo da nas tim vrednostima uče oni koji ih ne slede, ili ako povežemo one koji ih slede i one koji ih ne slede, tada vrednost neće opstati. Daću jedan mali primer kojim ću to objasniti. Većina vas ga već zna. U Nemačkoj su nekada imali običaj da proizvode vrlo skupocene i vredne proizvode. Nakon Drugog svetskog rata oni su se povezali s Amerikancima. Amerikanci nisu skloni tome da se pretrgnu na poslu. Nemci to čine. Oni su uvek prožeti duhom rada. Nemački proizvodi su izgubili na svom kvalitetu nakon što su se povezali i razvili prijateljske odnose s Amerikancima. Koji  je razlog tome? Oni koji su istrajno i naporno radili udružili su se sa lenštinama – na taj način je izgubljena vrednost. Sledeći primer je Japan. Japanci su sve naučili od Amerikanaca. Danas su oni nadvisili Amerikance. Oni razvijaju i proizvode robu visoke vrednosti koja zadovoljava sve zahteve. Kada se odluče na obustavu rada, oni to čine u tišini i nikada neće izaći na ulice i praviti nemire i nasilje. Oni su razvili duh rada. Zbog toga je duh rada neophodan na svakom polju. Trebalo bi da nastojimo da razvijemo taj duh rada. Slično tome, ako razvijemo ljubav prema čoveku, ako čak i najsitniji delić te ljubavi uđe u naše srce, dobićemo velike rezultate.

S druge strane, ako se prenosi putem knjiga i slično, tada postaje veštačko. Srce je unutra, a umešnost spolja (igra reči u engleskom jeziku – art i heart). Sve ono što je izrečeno je ono što je spolja, i ne dolazi iz srca. Ne bi trebalo da se oslanjamo na brojeve vrednujući ono što smo učinili sa 300, 500 ili više jedinica, već bi trebalo da se oslanjamo na posao koji obavljamo. Ako se oslanjamo na brojeve, njima možemo da izražavamo društvo, ali pravo društvo je ono koje je ostvarilo jednakost (samatatva). Ono što je važno jeste načelo jednakosti, a ne načelo brojeva (sankjatatva). Ako stvarima pristupimo na takav način, tada će one biti kvalitetnije, ali će ih količinski biti manje. Danas je količina ono za čime težimo, a ne kvalitet. Svedoci smo toga u našem svakodnevnom životu. Uzeli ste zdelicu jako kvalitetnog usirenog mleka. Za suprugu, supruga i dete to će biti dovoljno. Ali kada nekoliko rođaka dođe u posetu, usireno mleko se razređuje. Njegov kvalitet je njegova prava vrednost. Sve više i više bi trebalo da razvijamo kvalitet. Bez razvijanja kvaliteta, bez njegovog sprovođenja i ostvarenja nema ni smisla da govorimo o njoj. Tako nije moguće postići pravi cilj. Iz kog razloga od davnina nismo u stanju da dosegnemo visok nivo kvaliteta? Razlog je što ne činimo ono što govorimo. Zbog toga nismo u stanju da dosegnemo zavidne visine. Neki ljudi čak obučavaju učitelje i počinju da podučavaju u školama. Pritom, oni i ne spominju božanskost. Kakva je to vrsta vrednosti? S kojim pravom vi možete da govorite o ljudskim vrednostima? Ako ih ne vole, nemojmo ići k njima. Pođimo onim ljudima koji su skloni da prihvate naš način mišljenja. Ako započnemo da razmišljamo o tome da li oni ovaj program vole ili ne vole, onda u našim delovanjima neće biti nikakve vrednosti. Trebalo bi da dosegnemo nivo na kome će oni sami doći i zatražiti takav program. Mi sami nikada ne bi trebalo uopšte da idemo u školu. Ono što ima vrednost prodaće se samo. Nema potrebe za reklamom. To se događa u nekolicini škola. Snaga naše dece temelji se na tome šta govorimo ono št sprovodimo u delo. Verovatno ste za to čuli. Jedan profesor je otišao u Rusiju. Bio je naučnik. Nije imao vremena za rešavanje problema i obavljanje ogleda. Zbog toga je snimio svoja predavanja i pustio snimak da se vrti u učionici, dok je on sam izašao iz učionice. Primetivši to, nakon dan-dva, studenti su takođe doneli u učionicu svoje kasetofone i ostavili ih uključene da bi snimili predavanja, dok su i oni takođe napustili učionicu. Kakav kralj, takvi i podanici (yathā rājā tathā prajāh). Kakav učitelj, takvi i učenici. Kada govorimo o tome da su deca nevaspitana, odrasli su uzrok toga. Kad  mi kažemo nešto, a radimo suprotno, onda ni deca neće slediti ono što im kažemo.

Zbog toga, utelovljenja ljubavi, još jednom naglašavam, ljudske vrednosti su od izuzetne važnosti. Vrednosti su istinske i prave, one nisu dovedene niotkuda. Čovek (nara) je onaj koji je stvoren iz atmanaNara znači atman. Zbog toga smo mi utelovljenja atmana. Zbog toga što smo došli na svet i podstičemo svetovni način života, ljudsko biće (nara) je postalo majmun (vanara). Zbog toga su ljudske vrednosti od presudne važnosti. Čak i ako ne sledite svaku od tih vrednosti, barem bi trebalo da sledite jednu ili dve i tada podučite tim vrednostima decu. Nemojte da razmišljate na drugačiji način. Svi vi imate predanost. Svi imate iskrenost i spremnost. Svi ste zainteresovani. Pošto ne razumete pravo značenje, dolazi do zabune. Nikada ne bismo smeli da dopustimo da dođe do ikakve zabune. Prošlost je prošlost. Ali barem u budućnosti, do mere u kojoj je to moguće, razvijte te ljudske vrednosti. Ono što izgovarate rečima trebalo bi takođe i da činite. Tajna uspeha leži u tome da kad nešto sledimo, nakon toga podučavamo druge. Zbog toga se priroda Boga opisuje kao bitak-svest-blaženstvo (sačidananda). „Sat“ je bitak, ono što jeste. Budite ono što jeste. „Čit“ je ono što mislite da jeste. Prvo razmislite, a onda recite. Ako sledite „sat“ i „čit“ tada ćete vrlo lako da postignete blaženstvo (ananda). Sat je šećer, čit je voda. Ako su šećer i voda odvojeni, ne postoji slatkoća. Sat šećer i čit voda trebalo bi da se stope da bi nastao sladak sirup. To dvoje treba da se izmeša. Sat, biće nam dopušta da budemo ono što jesmo. Čit  je svest o tome.  

Sve bi trebalo da razumemo. Ako nam se pokaže tek deo (Svami pokazuje samo delić maramice), reći ćete da se radi o komadiću tkanine. To ne može biti svesnost. Ako ga celog vidimo, tada možemo da ga nazovemo maramicom. To se naziva svesnost. Svesnost je prepuna razumevanja. Trebalo bi da razumete šta se podrazumeva pod ljudskošću. Kada se potpuna ljudskost ujedini sa svesnošću, tada će se u vama razviti blaženstvo. Zato prvo ispunimo svoja srca. Ljudske vrednosti su povezane s božanskim, a ne sa svetovnim. Celi svet je povezan s Bogom, sve ima Višnuov oblik (višvam višnusvarupam). Sve je oblik brahmana. Priroda je izraz Božje volje. Ako svet posmatramo ispunjeni egom, vidimo ga na iskrivljen način. Ali kada ga posmatramo očima atmana, tada ga vidimo ispravno. Zbog toga ljudske vrednosti nisu nešto što je izgubljeno. Ne bi smeli da ih ostvarujemo putem ega, već da ih sprovodimo putem atmana. Kada ih usmerite prema tim višim ciljevima, ne može postojati veća vrednost.

Tu vrednost bi trebalo da širimo u svetu. Tada će i bez izgovorenih reči doći do porasta duhovnosti širom sveta. Nije potrebno da upotrebljavate reč duhovnost. Kada razvijete ljudske vrednosti istovremeno dolazi do razvoja duhovnosti. To su prave ljudske vrednosti. Za to postoji mali primer. Možemo da uočimo smisao za požrtvovanost i nevezanost čak i kod ptica i zveri. Od njih takođe moramo da učimo. Ptica snese jaje iz kojeg se izleže njen potomak. U trenutku kada mladom ptiću porastu i ojačaju krila, od starijeg traži da napusti gnezdo. Uvek kada mladom ptiću porastu krila starija ptica razvija osećaj nevezanosti. Čak i zveri hrane mladunce svojim mlekom. Nakon nekog vremena oni će od njih zatražiti da krenu sami u svet. I oni imaju razvijen osećaj nevezanosti. Nažalost, među ljudima nema osećaja nevezanosti. Čak i u trenutku smrti oni će da vape za svojim sinovima!

Čovek živi život gori od ptica i zveri, jer je izgubio ljudske vrednosti. Ne bi trebalo da živimo za sebičnost, već za uzvišene ciljeve (pararta). Trebalo bi da radimo za dobrobit društva. Ako mislite samo na sebe i svoju porodicu, kako onda možete da mislite na dobrobit celog društva? Pre ili kasnije moraćemo da se izdignemo iznad toga. Iz tog razloga Vede navode: „Možete da imate bogatstvo, obrazovanje, potomstvo i tome slično, ali bez požrtvovanosti ne možete da ostvarite besmrtnost.“ Zbog toga bi trebalo da sprovodite, živite i širite ljudske vrednosti. Šta se podrazumeva pod razvijanjem ljudskih vrednosti? Trebalo bi da otklonimo masku koja skriva vrednosti. U stvari, vrednosti su oduvek tu.

Ovde imamo vatru. Kad zanemarimo vatru, prekrije je pepeo. Odakle se stvara pepeo? On je proizašao iz vatre. Pepeo koji je nastao iz vatre je prekrio i samu vatru. Na isti takav način je iz božanskosti nastao svet koji prekriva tu dragocenu božanskost. U trenutku kada otklonimo pepeo osetićemo vatru. Nije potrebno da zadobijete vatru nezavisno od toga. Ona je u vama. Bez te vatre nema ni pepela. Slično tome je i božanskost u nama. Zbog našeg nemara ona postaje prekrivena svetovnim pepelom. Otklanjanje maske koja je prekriva je temeljno načelo kojim ćemo postići božanskost.

O čoveče, ti imaš prave vrednosti! Ne treba ponovo da ih dobijaš. Ni jedno preduzeće ih ne proizvodi. Ne mogu da se kupe u prodavnici. Ne možete da ih dobijete na poklon od prijatelja. Treba da ih ispravno naučite i tada ćete osetiti da je to ono pravo, i na taj način ćete razviti poverenje. Kako mislite da ćete da naučite nešto što ne postoji? Trebalo bi da dokažemo i prikažemo ono što postoji. Učenje treba da je utemeljeno na onome što sprovodimo u delo. To je važno. Ničega ne bi trebalo da se bojimo. Bez obzira na to šta bi ljudi mogli da kažu, vama bi vaša savest trebalo da pruža zadovoljstvo. Kada počnete da razmišljate o tome šta bi drugi mogli da pomisle, kažu i slično, tada postajete izdajnik svoje sopstvene savesti. Neustrašivo nastavite dalje. A nakon toga širite vrednosti.

Ako vas neko pita, tada bi trebalo, puni poverenja da odgovorite: „Da, ja imam vrednosti“. Ako vas neko upita da li sprovodite vrednosti, a vi na to odgovorite da ćete da pokušate, tada celi program pada u vodu. Trebalo bi da kažete da sledite vrednosti. Neki će možda reći da to nije zbog njih već zbog drugih. To nije ispravan odgovor. Ja sledim i ja želim da i vi sledite. To je moje pravo. S tim pravom bi trebalo da  se upustite u bitku. Ako ih ne sprovodite u delo, a neko vas upita da li to činite, tada sebe dovodite u priliku da se zbog toga osećate neugodno. Trebalo bi da budete spremni na sve. Samo tako i tada možete da uspete.

Na taj način razvijate snagu uma, samopouzdanje i snagu ljudskih vrednosti. Ljudske vrednosti predstavljaju potpunu snagu. To niko ne bi smeo da zanemari. Trebalo bi da dostignemo taj nivo. Ne bi trebalo da težimo da dostignemo oslobođenje; ako sledite ljudske vrednosti to je vaša prava priroda. Šta se podrazumeva pod vezanošću? Da li je to napuštanje porodice i beg u šumu? Prava vezanost je nepoznavanje vlastitog sopstva. Ako razumete svoju pravu prirodu, onda ne postoji vezanost. Vrlo lako je napustiti dom i porodicu, ali to nije sloboda.

Dok god ne razumete svoje sopstvo, vi se nalazite u stanju vezanosti. Ako spoznate svoje sopstvo, tada više nema vezanosti. Ljudske vrednosti nas uče ovu istinu. To ne podrazumeva obavljanje svetovnih poslova. Prva stvar koju bi trebalo da naučimo jeste da je svako utelovljenje atme. Zbog toga je moja savest moj glavni svedok. To je moja ljubav. Ja tu ljubav ugrađujem u svako područje svoga delovanja. Kad isti šećer stavimo u kafu, čaj, kolače i slično, u njima osećamo njegovu slatkoću. Ljubav možete da ugradite u bilo koje područje rada. To morate činiti s atmičkom ljubavlju. Ako to činite sa svetovnom ljubavlju, tada ćete sebi samo da nagomilate nove terete. Moja ljubav je atmičke prirode. Ispunjeni ljubavlju trebalo bi da podučavamo božanskost. Među ljudskim vrednostima istina je najvažnija od svih. Hariščandra je sve žrtvovao zbog istine. Žrtvovao je svoju ženu i decu da bi podržao istinu i na kraju je mogao da postigne uspeh. Samo istina pobeđuje (satjam eva đajate). Samo istina vodi do uspeha. Ali mi se predajemo svetovnim poteškoćama i napuštamo istinu. Pre ili kasnije moraćete da napustite ovaj svet. Napustite ga zbog istine.

Za to bi trebalo da imamo nepokolebljivu odlučnost. Tada će to slediti i društvo. Ah! Ovde je čovek koji sledi istinu, koji širi istinu. U početku može da dođe do određenih kolebanja, ali kasnije će vas svi slediti. U početku moramo da se suočimo s određenim poteškoćama. Zadovoljstvo je samo kratko vreme između dva bola. Ljudi će tu i tamo početi da se sablažnjavaju nad vama. Ne treba da se bojite takvih ljudi. To je razlog zbog kojeg se kaže – moj život je moja poruka. Ljudi podstiču i uključuju se u skandale svuda. Ali mi bi trebalo to da zanemarimo i da spoznamo istinu. Samo ono stablo koje podaruje sočne plodove voća podnosi sve udarce i napade.

Ako na njemu nema ploda, ko će na njega da baci kamen? Ako na njemu nema voća, ko će uopšte da priđe stablu? Zbog toga, kada oni bacaju kamenje ili Me skandalozno ogovaraju, osećam da je to zbog toga što nosim plodove. Zato nemojte da dopustite da se vaše misli zaokupljaju kamenjem, već voćnim plodovima. Pošto na stablu ima voćnih plodova, oni na njega bacaju kamenje. Taj osećaj će vam pružiti puno podsticaja. To može da bude dragoceni dijamant, ali ga moramo podvrgnuti raznim brušenjima. Brušenje će da poveća vrednost dijamanta. Da bismo mogli neustrašivo da se suočimo s time, moramo da imamo poverenja u ljudske vrednosti. Kada imate vere, tada ne morate ni o čemu da brinete. Ako mislite da nešto obavljate samo kao svoj posao, tada od toga nema nikakve koristi. Trebalo bi da osećamo da je to naša dužnost. To je moja odgovornost. Zbog toga živim svoj život. Trebalo bi to da iskusim i širim. Mora da postoji takva vrsta odlučnosti, međutim toga danas nema. Prvo što je potrebno jeste poverenje. Nakon toga sledi odlučnost. Kada ostvarite to dvoje, tada je ostvarenje na dohvatu.

Vi možete da učestvujete u širenju ljudskih vrednosti zbog svoje sreće, zbog dobrih dela koja ste učinili u prethodnim životima. Taj zadatak morate da ispunite na pravi način. Nikada ne propuštajte tu mogućnost. Budite jedno sa svakim, družite se sa svima. Odgovore dajte nežno i blago. Na poprište treba da uđete s osećanjem i govoreći: „Ja sam čovek, ja sam čovek“. Ali, kada kažete da ste čovek, to je samo polovična istina. „Ja sam čovek, ja nisam životinja, ja sam čovek, ja nisam životinja,“ tada to postaje potpuna istina. Dok izjavljujemo „ja sam čovek,“ naše ponašanje ne bi smelo da bude životinjske prirode. Trebalo bi da smo svesni i jednog i drugog: „ja sam čovek, ja nisam životinja“. Tada možete da ostvarite ljudske vrednosti. Upustite se u to s punim poverenjem. Trebalo bi da obećate da ćete da sprovodite i širite te vrednosti. U protivnom, okrećemo se suprotno od smera u kojem drugi mogu da nas vide. To takođe dovodi do toga da možemo da učinimo nešto što je pogubno za društvo i zajednicu. Zbog toga pomozite uvek, nikada nikoga nemojte da povredite.

Na ovaj dan, poznat kao (sankramana), kada Sunce ulazi u područje povoljnog znaka (raši), kada donosi dobrobit svetu (lokakaljana), ulazimo u područje ljudskih vrednosti. Intelekt koji je osvetljen sunčevom svetlošću treba da uđe u područje delovanja povoljnog znaka zodijaka (raši). Samo tada će to da postane povoljan Sunčev prelazak (sankramana). Ovaj povoljanSunčev prelazak(sankramana) podariće dobro celom svetu. Ono za šta bi trebalo da molimo je – da sva bića svih svetova budu srećna (loka samasta sukino bavantu). Isto tako možete da se pridružite ljudima koji sprovode u delo ljudske vrednosti. Umesto dvoje, sada to može da čini četvoro ljudi. Predsednik države bi trebalo da ih razvije s izuzetnom pažnjom. Trebalo bi da ih isto tako sprovodi i širi. Ako samo govore o njima, tada od toga nema nikakve koristi. Treba da ih sprovode. Kada predsednik pruži svoju pomoć, tada organizacija može mnogo da postigne. Trebalo bi da se probudite, ustanete i ne posustanete sve dok ne postignete krajnji cilj. Trebalo bi svakoga da probudite i podstaknete da se pridruži i nakon toga širi dalje. Samo tako možemo da razvijemo ove vrednosti, širimo ih i uživamo u onome što iz njih proizilazi.

Svamijevo viđenje je da su ljudske vrednosti svojstvene i sadržane u svakome i da bi trebalo da se očuvaju. One koji su to zaboravili treba podsetiti. Tu dužnost bi trebalo da izvršite. Rano ujutro mi izgovaramo jutarnju molitvu (suprabata) da bismo Gospoda probudili iz sna. Nije Gospod taj koga je potrebno probuditi, već poklonik. Gospod je uvek budan. Zbog jutarnje molitve (suprabata) poklonik treba da se probudi i ustane. Međutim, vi možete da se susretnete tu i tamo, razjasnite svoje nedoumice. U tome postoji puno odlaganja. Čak se i sada to događa na nekim mestima. Ljudi odlaze u razne škole i podučavaju razne stvari. Ako je neko protiv naše organizacije, mi to ne moramo da prihvatimo. Trebalo bi da razvijamo svoju organizaciju idući pravim putem.

Nema potrebe da se bilo koga bojimo. Zašto bi trebalo da se bojimo istine? Kada postoji nedostatak, tada postoji i strah. Kada postoji strah, tada nam nedostaje sigurnost. Bez greške nema straha ni potrebe za sigurnošću. Zbog toga bi trebalo da se pobrinemo da u nama nema straha.

Od današnjeg dana (sankramane) trebalo bi da širite ljudske vrednosti na decu i odrasle i da težite dobrobiti sveta i vodite ga do njegove prvobitne slave!